Naše radno vreme traje sedam sati. Sasvim dovoljno.

Nije nastalo kao deo velike HR strategije, u jeku employer branding groznice, niti je jednog ponedeljka u inboxima zaposlenih osvanula prezentacija pod nazivom Future of Work. Desilo se mnogo jednostavnije.

Tokom pandemije naša kancelarija je, kao i većina kancelarija, jedno vreme bila prazna. Kada smo počeli da joj se vraćamo, vraćali smo se rado i postepeno. Prvo na nekoliko sati dnevno, taman toliko da ponovo sedimo za istim stolom, razmenimo ideje uživo i setimo se kako izgleda razgovor koji nema dugme „Leave meeting“.

Onda se polako, na noge vratila i advertajzing industrija.

Posla je bilo sve više, dani u kancelariji postajali su duži i tih nekoliko sati spontano se pretvorilo u sedam. Dolazak oko 10h (ruku na srce, ne volimo da ustajemo rano), odlazak oko 17h. Ispostavilo se da je to sasvim dovoljno vremena da se posao uradi kako treba.

Usput smo otkrili i nekoliko praktičnih prednosti. Na posao krećemo kada jutarnji špic već malo popusti i Beograd prodiše, a jedan sat koji bi inače pripao poslu ostaje za privatne obaveze za koje tokom radne nedelje nekako uvek fali vremena.

I tako je ostalo. Evo već šestu godinu.

Hajde da sada malo i računamo: ako mesec ima između 20 i 23 radna dana, sat manje dnevno na kraju znači više od 20 sati manje provedenih na poslu. Skoro 3 radna dana. Ako pitate ekipu u agenciji, odlična računica. Ako pitate menadžment i oni će zadovoljno klimnuti glavom: posao se svakako završi.

U našem poslu radni dan ionako nema uvek uredne ivice. Događaji koje radimo za klijente nekada počinju kada većina kompanija završava svoj dan. Nekada smo na terenu uveče, nekada ceo dan, a postoje i periodi kada projekat jednostavno diktira drugačiji ritam.

Zato nam više smisla ima dobro organizovan radni dan, nego insistiranje na njegovom osmom satu.

Osmočasovno radno vreme je standard koji je uspostavljen pre više od jednog veka, na Prvoj međunarodnoj konferenciji rada, održanoj u Vašingtonu, novembra 1919. godine. Mi smo do sedam došli bez namere da menjamo de facto zastarele standarde. Samo se ispostavilo da nam je toliko potrebno.

Ni početak radnog dana od 10:00 nije uklesan u kamenu. Dolazak je fleksibilan, jer život, saobraćaj, sastanci i projekti retko poštuju savršeno nacrtane rasporede.

Sedam sati kod nas nije eksperiment sa produktivnošću. Nije ni obećanje da će svaki dan izgledati isto. To je samo ritam do kojeg smo došli radeći. I koji nam, evo već godinama, radi.