Kako pomiriti jaz između autorskog i korporativnog pisanja?

ZANIMANJE BUDUĆNOSTI

Godinama unazad je prisutna premisa da je copywriting zanimanje budućnosti. Jasne poruke bez suvišnih detalja imaju za cilj da komuniciraju uverljivo, podsticajno i konkretno. Da bi jedan kopi ispunio svoj cilj, sadržaj koji nosi mora imati najviši stepen informacije, bilo da je u pitanju jačanje imidža brenda, slogan ili scenario za reklamu. Uz sve to, ne sme se ispustiti pitkost i zanimljivost. Kada se ove komponenete spoje, velika je šansa da će kopi biti uspešan i da će brzo ostvariti kontakt sa populacijom kojoj se obraća.

Iako ovo zanimanje postoji decenijama, razvoj digitalnog marketinga uslovio je i potrebu za više copywriter-a, kreativnih ljudi koji vešto barataju rečima i koji su dovoljno maštoviti da uvežu reči sa zanimljivim slikama, video klipovima i linkovima. Fakultet koji direktno školuje copywriter-e ne postoji. Iako su se u međuvremenu pojavili brojni kursevi različitog trajanja i validnosti sertifikata, svoju karijeru u ovom pravcu veoma često okušaju novinari i pisci.

NOVINARI – VEŠTI SA INFORMACIJOM

Bilo da se bave informativom, kulturom ili zabavom, novinarima je copywriter-ska ekonomija reči bliska. Redigovanje vesti takođe ima za cilj da iz šume informacija izvuče srž koja govori objektivno. Takođe, važan deo novinarske prakse je vreme prosleđivanja vesti zbog pripreme štape, snimanja priloga ili postavljanja na portal – koji će kao prvi sa objavljenom vešću privući veliki broj poseta. Zato, novinari uče da pišu brzo i pod pritiskom. U copywriting-u, svi ovi efekti su prisutni, ali ima i jedan dodatni momenat. Ovde je nužno biti i kreativan, što jednom novinaru informativnog programa nije na prvom mestu. Dakle, u pomenutom zanimanju budućnosti imamo ekonomiju teksta – koja zahteva široko obrazovanje i umeće veštog pretapanja ideje u reči, ali i pritisak vezan za brzinu isporuke teksta, jer klijenti uglavnom imaju jasne zahteve vezane za vremenske rokove.

PISCI – MARATONCI U PISANJU

A šta je sa piscima – uspešnim autorima romana, novela, kratkih priča ili zbirki poezije. Njihova kreativnost je potvrđena, jer je za knjigu od tri stotine strana, potrebno imati zavidnu kontrolu misli, sistematičnost i elokventnost. Takođe, tu je i kondicija za pisanje, koja je poželjna u svakom poslu koji zavisi od pisane reči.

Ako je pisanje romana trčanje maratona, onda je copywriting trka na sto metara?

Nema sumnje da ova dva pristupa komunikacije imaju različite metode. Drugačija je motivacija i sam lični odnos prema sadržaju. Kod pisanja romana pokretačka sila je često lične prirode i izlazi iz privatnih aspiracija, iako ne isključuje prilagođavanje određenoj populaciji, na primer žanrovski opredeljenoj čitalačkoj publici. Ali, koliko god postojala odgovornost prema izdavaču ili svojim ambicijama koja može povećati tenziju, za razliku od copywriting-a, pisanje knjige je za pisce konfor zona. Počevši od ideje, razrade narativa i stila pisanja, pisac oseća knjigu kao deo sebe, kao ekstenziju njegovog regularnog života i zato mu sve poteškoće i potencijalne kreativne blokade i idejna rešenja, nisu nepremostiv problem.

Dugom praksom ovakvog korišćena reči i inspiracije, ulazak u copywriting može izazvati šok efekat i naglo iskakanje iz konfor zone.

Za pisca, odabir tema može uticati i na emotivne procese, zbog razvijene ljubavi prema svom profesionalnom opredeljenju. Kada klijent dođe sa zahtevom da mu je potrebno stvoriti novi ili ojačati stari brend koji je vezan za hranu ili tehnologiju, tema je već unapred određena, a informativni sadržaj, ili već postoji, ili će tek biti dobijen kroz istraživanje.

Dakle, iako je svesno ušao u posao, ovde pisac ‘’gubi’’ naviknuti autorski osećaj.  

Pisanje kopija je mnogo analitičnije i inspiracija se ne čeka, već je dozivanje inspiracije u potrebnom momentu jako važna veština. Ovde se ‘’mišić’’ za pisanje trenira na licu mesta, a ne u udobnoj fotelji ili krevetu u ušuškanosti doma. Pored pozivanja inspiracije potrebno je izgraditi veštinu selektivnog praćenja spoljašnjih utisaka, jer je copywriter retko osamljen u kancelariji, povremeno kreira sa dizajnerima istovremeno, uporedo piše sa menadžerima. Takođe, iako svestan svog opredeljenja, ego jednog uspešnog autora može upaliti odbrambeni mehanizam kada je potrebno pisati na ‘’tuđu komandu’’. Ovo ne dolazi iz negodovanja samog posla, klijenata ili nadređenih, već iz uverenja da je svakodnevno pisanje za platu i za drugog, nešto što je u protivrečnosti sa idejom stvaranja umetničkog dela. Zbog ovih otežavajućih okolnosti, mnogi pisci zaziru od kreativnog korporativnog pisanja ili mu se teško prilagođavaju.

Kako pomiriti dva sveta i kako bi igrali jedno u korist drugom?

Pisanje romana ne mora biti lišeno hermetičkog, samodovoljnog pristupa koji razvija globalne ideje, maštu i autorski pečat, dok je copywriting umeće pronalaženja srži uz izlazak iz ‘’ja’’ sveta – kako bi se omogućilo da naša informacija bude jednako jasna i drugima.

Pisci koji uđu u svet marketinškog pisanja imaju strah da će novi format loše uticati na njihov primarni poziv, a copywriter-i koji se okrenu pisanju romana ili priča mogu pomisliti da je njihov stil previse ogoljen.

Primetno je da oba medija zahtevaju kreativnost i pismenost, ali je raspodela ovih kvaliteta drugačija.

Tokom stvaranja jednog kvalitetnog perspektivnog komada beletristike, pisac je otvoren za učenje novog i to mu pruža osećaj slobode. Međutim, pisac usvaja one nove sadržaje za koje se unapred opredelio i za koje zna gde se mogu dobiti. Sa druge strane, to govori da postoji čitav svet nevidljivih informacija, koje piscu nisu dostupne, jer nemaju korene u njegovoj sferi interesovanja. Primera radi, pisac može proučavati neku istorijsku ličnost, jer mu je istorija poznata kao nauka. Ali, ukoliko nije čuo za nauku koja se zove psihobiografija, ostaće uskraćen za ceo jedan sistemski pristup, zbog čega će baratati sa manje informacija.

Zbog ovakvih stvari copywriting ide u korist novom saznanju.

Ukoliko je zadatak da se napiše kopi koji govori o hologramskoj tehnologiji, pisac će morati da uđe u materiju u kojoj do sada nije bio. Velika je mogućnost da sam ne bi došao do te perspektive, jer su ga lični afiniteti vodili ka istraživajnu drugih tema.

Za razvoj pisca jako su važni i deduktivni i induktivni pristup. Kako autorsko stvaranje uglavnom polazi od opšte ideje iz koje se grade rešenja, tako se u marketingu često koristi pristup koji polazi od pojedinačnog, sinegdohskog pristupa – kada je uz poznavanje jezika i kolektivne psihologije potrebno u jednoj ili što manje reči predstaviti jasnu celinu, što može biti veliki izazov. Ali, upravo ovo umeće jedan kopi čini dobrim.

Tako shvaćen odnos ova dva, ponekad suprotna pristupa, može učiniti da oni igraju jedan drugom u korist.

Kada se pisac u copywriting-u zabrine da pisanje za druge znači gubitak vlastitog stila, dilemu bi mogao da reši odgovorom, da kroz pisanje za druge, uči i o pisanju iz perspektive drugih karaktera, izmeštenih iz njegovog ličnog mišljenja – što je vredna veština za pisanje romana i posebno cenjena u pisanju scenarija. Ukoliko mu je tempo korporativnog pisanja u okviru parametara zadatog konteksta od strane klijenta ili nadređenih previše brz, potrebno je da osvesti da ovakav trening ubrzava isporuku već poznatih ideja koje imaju svoje mesto u kreativnom univerzumu i koje čekaju na svoju aktivaciju.

Otvorenost za oba koncepta daje široku sliku koja unapređuje obe strane pisca.          

Postoji mnogo načina kreativnog izražavanja i svaki nam daje mogućnost da predstavimo sebe, svoje vizije, interesovanja i ideje. Svaki kreativni izraz zahteva konceptualizaciju i proces stvaranja. Umetnici i dizajneri provode sate i nedelje kako bi došli do inicijalne ideje i oživeli svoju viziju.

Modna industrija je oduvek bila inspirativna velikom broju ljudi, ističući raznolikost estetskog izražavanja, kao i mogućnost svakodnevnih modnih transformacija. Kao takva, inspirisala je mnoge na profesionalno usmerenje u modnom svetu. Prve naznake modne revolucije počinju tokom 1960-ih godina, a već početkom 1980-ih diskretne revije za probranu klijantelu transformišu se u glamurozne svetske događaje na egzotičnim lokacijama. Dizajneri traže različite načine kako bi se kreativno izrazili, bivaju inspirisani muzikom, performansom i pop kulturom, kao i događajima od svetskog značaja, nalazeći u njima savršenu priliku za stvaranje modnog spektakla.

U modnoj industriji postoje i oni koji su svoje revije dovodili do ekstrema i prenaglašene teatralnosti, kao što je to radio Alexander McQueen koji je 1998. godine svoju reviju završio performansom maskiranog modela u krvavo crvenoj haljini okružen vatrom,  aludirajući na dizajnerovu veliku inspiraciju – Jovanku Orleanku, po kojoj je revija nosila naziv. Ovakav pristup modi izazvao je velike polemke u javnosti i privukao pažnju svetskih medija, ali i ljudi izvan granica modnog sveta. Jedan od najpoznatijih svetskih modnih brendova Dolce & Gabbana je kao inspiraciju za ovogodišnju letnju kolekciju izdvojio antičku Grčku, gde su modeli nosili ekstravagantne kreacije u zemljanim tonovima, lovorove vence oko glave i zlatne vezove na dugačkim odorama, vizuelno asocirajući na vladare i bogove tog perioda.

Dior je spektakularnom kreacijom japanskog umetnika Hajime Sorayame simbolično prikazao svoju opčinjenost ženama i istakao njihovu bitnu ulogu u društvu i modi. U toku Diorove revije, metalni ženski robot visine 11 metara i težine 9 tona, krasio je centar modne piste, kreirajući svetlosne refleksije uz pomoć 45 lasera usmerenih ka metalnoj skulpturi.

Tokom svakog velikog modnog dešavanja publika ima priliku da vidi ekskluzivnu odeću visoke mode, visokobudzetnu scenografiju, savršeno uvežban catwalk i odličnu organizaciju svakog detalja. Iza svega ovoga, stoji tim profesionalaca koji ništa ne prepušta slučaju. Modne i event agencije često ističu da je organizacija spektakularnih modnih dešavanja podstaknuta ambicijom da svaki naredni događaj bude korak ispred u odnosu na prethodni ali i kreativnom pristupom koji ideju pretvara u revoluciju. Alexandre de Betak, osnivač jedne od najpoznatijijih modnih event agencija u svetu – Bureau Betak, je jednom prilikom rekao da je svet u kojem živimo prepun informacija koje nam skraćuju raspon pažnje, pa stoga i sećanje na neki događaj. Upravo zbog takve vrste preopterećenosti, u surovom poslovnom svetu opstaće samo najbolji i najveći. Vođen ovim pristupom, Alexandre de Betak je mnogo doprineo evoluciji mode. Kroz 25 godina u modnom biznisu realizovao je više od 600 modnih događaja. Njegova agencija je lider u  produkciji i dizajnu, kreativnom koncipiranju i realizaciji mnogih velikih modnih događaja za svetski poznate brendove – Chalayan, Viktor & Rolf, Dior, DunHill, Michael Kors, Berluti, Saint Laurent i mnoge druge.

‘’Danas kupci žele iznenađenja – individualizam, snažne poruke i reinvenciju. Naravno da brend treba da ostane prepoznatljiv, ali uvek spreman na nove odluke.’’ – Alexander de Betak

Modne revije su svojim interaktivnim pristupom, uz veliku medijsku pažnju zaintrigirale široke narodne mase, pa je pristupačnost ovakvim dešavanjima postajala sve veća, uključujući i one koji nisu deo probranog modnog društva. Grandiozni catwalk  osmišljen od strane Thierry-ja Mugler-a realizovan je na Zénith stadionu u Parizu pred 6000 ljudi, dok je Yves Saint Laurent takođe upotrebio lokaciju stadiona kako bi predstavio svoju modnu kolekciju nakon Svetskog kupa u Parizu i tako privukao pažnju višemilionskog televizijskog auditorijuma. Ipak, nameće se pitanje – Kako su modna dešavanja evoluirala u događaje dostupne velikom broju ljudi?

Nekada je fashion week bio privatni, ekskluzivni događaj otvoren samo za pojedince iz modne industrije – dizajnere, modne urednike, velike klijente i pojedine slavne ličnosti. Fotografije sa ovih događaja bile su dostupne profesionalnim agencijama i samim brendovima, bez upliva u šire medijske tokove. Međutim, sa dolaskom digitalne ere – napretkom tehnologije i sve većim uticajem društvenih mreža, pristup ljudi iz industrije se značajno promenio. Helmut Lang je jedan od prvih dizajnera koji je upotrebio internet kao osnovni medijski kanal kako bi predstavio svoju jesenju modnu kolekciju online putem.

‘’Vodio sam se svojim osećajem da će upotreba interneta prerasti u nešto mnogo veće od onoga što ljudski um može da zamisli, stoga sam ga upotrebio u pravom trenutku.’’ – rekao je Helmut tom prilikom.

Internet je olakšao prezentaciju modnog brenda, komunikaciju sa klijentima i omogućio online prodaju karata, kao i live streaming – digitalni pristup događaju, putem opcije: ‘Watch live’’. Modni brendovi poput Calvin Klein-a i Tommy Hilfinger-a uveli su mogućnost kupovine prilikom prenosa uživo, tako da gledaoci putem samo jednog klika imaju dve mogućnosti – kupovinu odeće sa modne piste čije emitovanje gledaju uživo, ali i odeće slične prikazanoj, po pristupačnijoj ceni na sajtu kompanije. U koraku sa digitalnom revolucijom, instagram je postao najčešći medij na koji se oslanja modna industrija. Pored mogućnosti live streaming-a koji je dostupan na svim društvenim mrežama, instagram nudi poseban način estetizacije fotografija kao i autentičnu vizuelnu prezentaciju svakog modnog brenda.

“Modna revija nije samo pitanje trenutne senzacije i oduševljenja, već bitan faktor globalne komunikacije jednog brenda sa njegovom publikom.“

Alexander de Betak posebno ističe važnost društvenih mreža u poslovnom svetu. Kada je instagram tek uveo mogućnost snimanja videa, on je prvobitno trajao 15 sekundi. ‘’U tom momentu smo želeli samo jedno – da sve što želimo da pokažemo svetu adaptiramo u raspoloživih 15 sekundi.’’ – kaže Betak. On modu posmatra kroz dve prizme istovremeno – kao umetnost i kao medij, naglašavajući da je važan kriterijum uspešnosti kamapanje njen uticaj na Instagram i ostale društvene medije.

‘’Živimo u vremenu kada dizajneri i modne kuće počinju da razumeju jednu važnu činjenicu – njihova najveća publika, pored one u sobi, nalazi se na društvenim mrežama.’’ – Alexander de Betak

Još jedan uspešan primer poslovanja u koraku sa digitalnim trendovima je francuska modna kuća Balmain koja je kreirala poseban Snapchat filter. On je omogućio korisnicima ove aplikacije da na trenutak zaliče na manekenku sa piste – sa savršenim osvetljenjem, besprekornom kožom i posebnom scenskom šminkom. Na ovaj način kreirali su još jednu sponu između potrošača i brenda, jednostavnim korišćenjem aplikacije svog pametnog telefona. Pametno korišćenje tehnoloških inovacija modne dizajnere uspešno izdvaja od konkurencije, što pokazuje i primer Ralph Lauren-ovog emitovanja 4D modne revije na šezdesetometarskom vodenom zidu u Central Parku, kao i prikazivanje revije Rebecce Minkoff u digitalnoj formi – korišćenjem slušalica za virtuelnu stvarnost koja im je omogućila da dožive reviju ‘’iz prvih redova’’.

Ovakvi kreativno-tehnološki poduhvati jačaju osećaj lojalnosti brendu i kreiraju posebna iskustva kroz koja potrošač ima mogućnost učešća na velikim modnim dešavanjima, osećaj ekskluziviteta i pripadnosti ali i prisup najaktuelnijim trendovima.

Međutim, dobra ideja ne mora uvek biti potkrepljena tehnološkim aktivacijama da bi bila uspešna. Primer originalnosti je modni brend Jacquemus koji je upravo sa agencijom Bureau Betak svoje kreacije predstavio na modnoj pisti montiranoj na velikim poljima lavande i tako doprineo vizuelnoj senzaciji posebno pogodnoj za fotografisanje, koja je postala glavna tema na društvenim mrežama.  Modna kuća Ermenegildo Zegna je letnju kolekciju za 2020. godinu prikazala u ruševinama napuštene fabrike čelika, gde peščana pista i čelični potporni stubovi odaju utisak industrijske zone, miljama udaljene od ekskluzivnih modnih dešavanja.

Modni događaji omogućavaju brendovima i agencijama da pokažu svoje kreativne i inovativne sposobnosti i da eksperimentišu sa digitalnim medijima kako bi se pozicionirali kao inovatori u modnoj industriji. Tehnologija donosi nove načine da se ispriča priča o brendu i postaje sve potrebnija tržišnim akterima, kroz svakodnevne komunikacione tokove, društvene medije i digitalne inovacije neophodne za povezivanje sa potrošačima. Modna revija nije samo pitanje trenutne senzacije i oduševljenja, već bitan faktor globalne komunikacije jednog brenda sa njegovom publikom.

Digitalna transformacija donosi promene koje su nedavno bile nezamislive, pa nas zasigurno očekuje još mnogo korisnih rešenja u budućnosti. Ali i pored svega toga, ne postoji adekvatan substitut za doživljaj na licu mesta. Modna industrija kreira novu dimenziju doživljaja kroz spektakularne modne događaje.

Event industrija, još od njenog nastanka, često angažuje različite scenske i umetnike performansa kako bi se događaji sadržajno obogatili u cilju transfera energije i emocija, komunikacije određene ideje, poruke ili jednostavno, kreiranja zabavne i nesvakidašnje atmosfere.

Performans, u bilo kom obliku, ima važnu ulogu u planiranju mnogih konceptualnih događaja, a u umetnosti dobija na sve većem značaju i privlači veliku medijsku pažnju.

Performans je kroz decenije menjao svoju formu i sadržinu, ukazujući na to da je jedina konstanta umetnosti promena, pa je kao takav jedan od najspektakularnijih aspekata umetnosti. Većina ljudi na pomen reči performans pomišlja na veliku binu, igrače sa propratnom opremom, glasnu muziku i vizuelno-scenski spektakl, ili pak na pojedinca koji svojim talentom za muziku, ples, glumu ili akrobacije treba da osvoji pažnju svih pristutnih.  Čak i kada to nije slučaj,  već performans predstavlja događaj sam po sebi, on ima za zadatak da nas zaintrigira i zabavi svojim kreativnim konceptom. Ipak, da li je to jedini način koncipiranja performansa? Da li performans mora da bude lep? Da li performans treba da nas opusti, zabavi i nasmeje? Marina Abramović tvrdi suprotno.

Bizarni umetnički performansi, kontroverzni eksperimenti, esktremne životne i poslovne odluke, konstantna težnja za dostizanjem višeg nivoa svesti i razumevanja života kroz lična iskustva, status slavne ličnosti u Holivudu – neke su od asocijacija koje nastaju na pomen njenog imena.  Posle desetine performansa koji su pomerili granice u umetnosti performansa ali i moderne umetnosti uopšte, ova srpska umetnica dobila je titulu ‘’Kraljice performansa’’.  Njeni nastupi često ne podrazumevaju nikoga osim nje same, njenog tela, za koje često kaže da je njena jedina kuća. Stavljanjem sopstvenog tela u poziciju subjekta ali i medijuma za testiranje fizičke i mentalne izdrživosti, postala je jedna od najuticajnijih performera u istoriji moderne umetnosti.

Marina kaže da događaj ne mora biti vremenski ograničen da bi se zadržala pažnja publike, već da poruku treba sprovesti na jedinstven način, uvek posebno naglašavajući  interakciju sa publikom koja predstavlja suštinu svakog performansa.

RITAM NULA

Performans koji je davne 1974.godine izazvao oprečne komentare i velike kontroverze, prevashodno iz razloga što umetnost performansa tada nije imala svoje velike predstavnike, već je kao novitet bila svakodnevno preispitivana. Ovaj šestočasovni nastup koji na posebno bizaran način uključuje publiku, održan je u studiju Mora u Napulju. Posetioci su imali mogućnost da upotrebe neki od 72 predmeta na Marininom telu svojevoljno postavljenom kao objekat.

U  početku su se ponašali pristojno – koristili su mnoge bezopasne predmete, grlili je i ljubili, ostavljali poruke po njenom telu ili parčetu papira. Međutim, kako je vreme odmicalo, posetioci su počeli da se ponašaju nasilno – da je polivaju vodom, udaraju, seku i seksualno zlostavljaju,  a jedan čovek je uzeo napunjen pištolj i uperio joj u glavu. Srećom, galerista je reagovao na vreme.

Ovaj socijalni eksperiment je pokazao mračnu stranu ljudske prirode – instiktivnu i neobuzdanu, kao i čovekov odnos prema  potpunoj slobodi, kako prema sebi tako i prema drugom biću.

„Jedino važnije od onoga što radite je stanje svesti u kojem to radite. Tada govorimo o performansu’’

KUĆA SA POGLEDOM NA OKEAN

U novembru 2002.godine, Marina je za potrebe performansa živela 12 dana na tri platforme postavljene u jednoj njujorškoj galeriji, kao deo njene instalacije. Pravila su bila jednostavna: nije smela da jede i govori i nije imala nikakvu privatnost. Tri sobe koje su činile tu instalaciju bile su potpuno otvorene, tako da su svakodnevni posetioci imali priliku da je posmatraju dok obavlja svakodnevne aktivnosti – ležanje, sedenje, tuširanje, spavanje itd. koje su trebale da manifestuju jedinstvenost tih mentalnih stanja. Ispod svake platforme stajale su merdevine sa prečkama napravljenim od velikih noževa, oštricama okrenutih prema gore koji su naglašavali umetnikovu odlučnost da izdrži velika mentalna i fizička iskušenja.

’’Nikada ne bih mogla da imam privatni performans u svojoj kući, jer tamo nema publike. Mnogi umetnici nisu ni svesni publike. Za mene je to nemoguće i neshvatljivo. Što je veća publika, utoliko je performans bolji i više energije se oseća u prostoru.’’

UMETNIK JE PRISUTAN

Umetnik je prisutan je jedan od najposećenijih i najpoznatijih Marininih performansa.

Rad je nastao iz uverenja da produženje trajanja performansa  menja našu percepciju o vremenu i podstiče na veće angažovanje pri sticanju tog  iskustva. Marina bi sedela tiho na drvenoj stolici, čekajući posetioca dobrovoljca da sedne nasuprot nje. Ljudi bi se smenjivali – dugo bi je posmatrali oči u oči, u potpunoj tišini, što su duže mogli da izdrže, pokušavajući da prodru do Marininog najdubljeg  stanja svesti,  sto je i bila inicijalna namera njenog performansa – asimilacija. Prelazak iz jedne energije u drugu energiju. Tokom tri meseca sedenja po 8 sati dnevno, imala je različita iskustva sa više od 1500 ljudi, od kojih je većina reagovala veoma emotivno.

‘’Ne volim ponavljanja. Čak i kada mi ponestane mleka u kući pa treba da odem do prodavnice, uvek biram da hodam drugim putevima. Navike su jako loše.’’

MOKA GALA DOGAĐAJ

Gala veče u Muzeju savremene umetnosti u Los Anđelesu, koji je okupio svetsku elitu i najpoznatije osobe iz sveta šou biznisa,  izazvao je mnogo kontroverzi, a neretko su se dešavali i napadi i pretnje na Marinu Abramović, koja je bila kreativni direktor ovog poduhvata. Na večeri su modeli i umetnici učestvovali u performansu tako što su im glave virile iz stolova dok su zvanice večerale, drugi su ležali satima ispod kostura (aludirajući na jedan od Marininih performansa), a treći su ležali goli na stolovima. Ketering je bio sačinjen od kanibalističkih motiva, uključujući i tortu u obliku gole ljudske figure u prirodnoj veličini. Na više mesta u sali stajale su poruke poput ‘’Umetnik ne sme sebe da pretvori u idola’’, uz ostale poznate Marinine izjave. Beli mantili su bili obavezan dres kod za sve prisutne, što simbolički predstavlja poravnanje tj. eliminisanje svesti o društvenom statusu. Veče je bilo upotpunjeno segmentima iz predstave Život i smrt Marine Abramović.

‘’Dobar performans zavisi od konteksta u kojem je postavljen: ’’Ako napravite najukusniji hleb u pekari – vi ste pekar. Ali ako napravite najukusniji hleb u galeriji – vi ste umetnik’’

Ovakav pristup umetnosti performansa ima za posledicu Marininu vodeću ulogu u ovom umetničkom pravcu. Uprkos velikim osporavanju njenog često bizarnog umetničkog izražavanja, svojim upornim radom i velikim idejama uspela je da zavlada umetničkom scenom.

Marina je tokom svog života više puta navela da dobar performans zavisi od konteksta u kojem je postavljen: ’’Ako napravite najukusniji hleb u pekari – vi ste pekar. Ali ako napravite najukusniji hleb u galeriji – vi ste umetnik’’.  Ovo ilustruje gotovo svaki segment kreativne industrije, uključujući i marketing – uz dobre komunikacione kanale, kvalitetna i originalna ideja postaje mainstream.

Umetnički rad Marine Abramović ima višestruki uticaj i na pristup u kreiranju događaja – ističe važnost poruke i autentičnost kanalisanja iste. Svu energiju usmerava na interakciju sa publikom, bez koje ni jedan događaj ne bi imao smisla. Ukazuje na slobodu izražavanja i ohrabruje na autentičan pristup poslu, bez straha za promovisanjem nečeg potpuno novog. I što je najvažnije – ohabruje i inspiriše na konstantnu borbu u ovom surovom poslovnom svetu.

Na jesen ove godine, beogradska publika će imati prilike da prisustvuje Marininoj retrospektivnoj izložbi ‘’Čistač’’, koja će oživeti najpoznatije i najuticanije performanse koji su obeležili njenu karijeru. Kao pitanje se nameće samo jedno: Da li ćemo imati prilike da učimo i od njenih budućih radova? Da, ukoliko preživi svoj novi performans, u kojem će se, kako kaže, zbog umetnosti izložiti struji od milion volti.