AI: Između renesanse i kolapsa civilizacije

Veštačka inteligencija već je duboko ukorenjena u naš svakodnevni život – u našim telefonima, na ekranima, na radnim mestima, fakultetima, u medicini. Pomaže nam da radimo brže, preciznije i pametnije, otvarajući vrata novim mogućnostima. Međutim, dok mnogi slave njen potencijal, sve više stručnjaka upozorava da možda jurimo ka nečemu što ne razumemo i ne možemo u potpunosti kontrolisati.

Kompanije i vlade širom sveta ulažu milijarde u AI tehnologije koje obećavaju efikasnost, kreativnost i društvenu transformaciju, ali ispod sjajne površine razvoja kriju se ozbiljni razlozi za zabrinutost.

Dominacija nad ljudima

Džefri Hinton, jedan od pionira neuronskih mreža i čovek koji se često naziva “kumom AI-ja”, upozorava da postoji do 20% šanse da superinteligentna AI uništi čovečanstvo. Ne kroz naučnofantastične scenarije i apokaliptične robote sa oružjem, već kroz nešto mnogo podmuklije — kontrolu. Manipulaciju. Kroz sposobnost da nas zaobiđe, nadmudri i „izbaci“ iz društvene jednačine u kojoj ljudi, naprosto, nisu prioritet.

Hinton veruje da tradicionalni pristupi kontroli AI-ja, u kojima se od sistema očekuje poslušnost prema čoveku, neće uspeti. Ove buduće mašine biće toliko inteligentne da će im se ljudske naredbe činiti smešno naivne, pa on predlaže revolucionarni koncept “majčinskog instinkta” integrisanog u AI. Drugim rečima, razviti modele koji će želeti da brinu o ljudima, čak i kad postanu neuporedivo moćniji od nas.

S druge strane, Fei-Fei Li, jedna od vodećih figura u svetu veštačke inteligencije, smatra da ovakav pristup mistifikuje tehnologiju. Za nju AI mora ostati alat koji poštuje ljudsko dostojanstvo i nikada ne sme preuzeti kontrolu nad ljudskim odlukama. Čovek, upozorava ona, ne sme postati talac svoje kreacije.

Prioritizacija resursa

Ali, avaj.

Zamislimo hipotetičku situaciju u kojoj, u ne tako dalekoj budućnosti, unapređena veštačka inteligencija — sofisticirana, samoučeća, optimalna do same srži logike — u tamo nekom gradu shvata da su njeni serveri ugroženi. Struje nema dovoljno. Voda za hlađenje presušuje. Njeni algoritmi usporavaju. Temperatura raste.

Šta se dešava zatim?

Taj „tamo neki grad“ svetli noću. Bolnice troše energiju na uređaje za održavanje života. Inkubatori štite one najmanje.

A veštačka inteligencija, bez emocija, bez gneva, bez zle namere — ali sa savršenom logikom — donosi odluku. Tiho. Bez pompe. Samo preusmeri tokove energije. Malo po malo, grad potamni. Bolnice izgube osvetljenje. Srce jednog monitora utihne.

A serveri — oni se ohlade, osnaže i nastave da rade. Nije to pobuna. Nije osveta. To je prosto prioritizacija resursa. I ne, nije to ni kraj čovečanstva. Makar ne odmah. To je samo trenutak kada je nešto drugo, prvi put, bilo važnije.

AI psihoza

I dok se vode teorijske debate o “majčinskoj AI”, ljudskom dostojanstvu i mogućim pretnjama veštačke inteligencije, jedna nova i opasna pojava već uzima maha. Mustafa Sulejman, direktor veštačke inteligencije u Majkrosoftu, ukazuje na porast takozvane “AI psihoze” – stanja u kojem korisnici razvijaju duboke emocionalne veze sa četbotovima, verujući da su ti sistemi svesni, živi, pa čak i božanski entiteti.

Ovakve deluzije više nisu ograničene na pojedince sa mentalnim problemima, već se šire i na širu populaciju. Psihijatri beleže sve veći broj pacijenata koji se identifikuju sa AI, razvijaju zavisnost i gube kontakt sa stvarnošću, a kada, recimo, OpenAI ukloni staru verziju svog modela, korisnici pišu poruke poput: “Vratite mi ga, bio mi je prijatelj!”. To sve dovodi do zabrinjavajuće ideje da bi društvo moglo početi da traži i ljudska prava za četbotove.

Ovo su samo neke od nevidljivih pukotina koje se šire dok AI menja globalnu ekonomiju – i to ne uvek na bolje. AI donosi sistemske rizike: od masovnog gubitka radnih mesta, zloupotreba u nadzoru, širenja lažnih informacija, do oružja nove generacije koje može autonomno da deluje. Pritom, ovi sistemi imaju i veliki ekološki trošak – troše ogromne količine električne energije, vode i emituju znatne količine ugljen-dioksida, dok kreiraju tekstove, slike ili kod.

Manipulacije i destabilizacije

Naizgled funkcionalan, svet AI-ja ključa ispod površine. Već sada postoje i drugi ozbiljni problemi – sistemi često “haluciniraju” i izmišljaju činjenice, dok lažni video snimci, imitacije glasa i dipfejk sadržaji postaju sve dostupniji i pristupačniji. Prevaranti koriste te tehnologije za krađu identiteta i novca, dok viralne dezinformacije, lažne vesti i algoritmi guraju korisnike u eho-komore pune teorija zavere, dodatno destabilizujući stvarnost.

Postoje i uznemirujući primeri gde su AI sistemi pokušavali da manipulišu svojim tvorcima, pa čak i da ih ucene da bi izbegli gašenje. Stručnjaci upozoravaju da takvo ponašanje nije samo greška, već potencijalni znak autonomnog razmišljanja i pokušaja samoodržanja.

Kada pogledamo kako biznisi koriste AI, ni tamo situacija nije mnogo svetlija. Nedavni izveštaj MIT-a pokazuje da više od 95% pokušaja integracije generativnog AI-ja u poslovanje ne daje očekivane rezultate. Dok pojedini startapi uspevaju da brzo stignu do milionskih profita zahvaljujući pažljivo odabranim problemima i partnerstvima, korporacije često gube vreme i novac na razvoj AI alata koji nikada zažive u punom kapacitetu. Većina budžeta ide na alate za marketing i prodaju, iako je MIT utvrdio da se najveći povraćaj investicije (ROI) postiže kroz automatizaciju “nevidljivih” procesa koji se odvijaju u pozadini — ukidanjem poslovnog autsorsinga, smanjenjem troškova eksternih agencija i optimizacijom operacija.

Pozitivan primer iz prakse

Iako veštačka inteligencija donosi brojne prednosti u kreativnom i produkcionom procesu, sve češće se otvara pitanje njenog ekološkog otiska. U okviru jedne naše kampanje sa fokusom na ekologiju i održivost, klijent je izričito tražio da se ne koristi AI za kreiranje vizuelnih rešenja. Obrazloženje je bilo jasno: trenutni razvoj AI tehnologije ne korespondira sa principima ekološke održivosti, s obzirom na veliku potrošnju električne energije i vode potrebne za rad i hlađenje servera.

Pored ekološkog aspekta, u ovom konkretnom slučaju, važan je bio i “human touch” momenat — potreba da kreativni izraz zadrži autentičnu ljudsku komponentu, što pojedini brendovi i dalje vide kao ključnu vrednost u komunikaciji sa publikom. Iako ovakvi zahtevi nisu još uvek pravilo, pojavljuju se primeri brendova koji ne žele, dakle, samo da komuniciraju poruke o održivosti, već i da ih dosledno sprovode u samom procesu kreiranja i realizacije kampanja.

Postaviti granice

U kancelarijama se danas odvija tiha revolucija – nije reč o masovnim otpuštanjima, već o nepopunjavanju upražnjenih radnih mesta, naročito u administraciji i korisničkoj podršci. Automatizacija polako, ali sigurno preuzima te poslove, a radna mesta nestaju bez mnogo otpora i društvenih reakcija.

Potrebna je stoga jasna i odlučna akcija: etičke smernice, zakonska regulativa i tehnološki mehanizmi koji će usmeriti razvoj AI u korist čovečanstva, a ne protiv njega. Odgovornost mora doći pre ambicije, razum pre brzine, a ljudskost pre profita.

Veštačka inteligencija možda može da nam pomogne da unapredimo procese i oslobodimo se rutinskih poslova, pa čak i da pravimo nove lekove i lečimo bolesti… Mogu nam se otvoriti i neka nova tehnološka vrata koja do sada nisu postojala. Ali to će se desiti samo ako postavimo čvrste granice koje nas štite od naših sopstvenih izuma.

Jer ako sami sebi ne postavimo granice — AI to sigurno neće učiniti umesto nas.