Event industrija, još od njenog nastanka, često angažuje različite scenske i umetnike performansa kako bi se događaji sadržajno obogatili u cilju transfera energije i emocija, komunikacije određene ideje, poruke ili jednostavno, kreiranja zabavne i nesvakidašnje atmosfere.

Performans, u bilo kom obliku, ima važnu ulogu u planiranju mnogih konceptualnih događaja, a u umetnosti dobija na sve većem značaju i privlači veliku medijsku pažnju.

Performans je kroz decenije menjao svoju formu i sadržinu, ukazujući na to da je jedina konstanta umetnosti promena, pa je kao takav jedan od najspektakularnijih aspekata umetnosti. Većina ljudi na pomen reči performans pomišlja na veliku binu, igrače sa propratnom opremom, glasnu muziku i vizuelno-scenski spektakl, ili pak na pojedinca koji svojim talentom za muziku, ples, glumu ili akrobacije treba da osvoji pažnju svih pristutnih.  Čak i kada to nije slučaj,  već performans predstavlja događaj sam po sebi, on ima za zadatak da nas zaintrigira i zabavi svojim kreativnim konceptom. Ipak, da li je to jedini način koncipiranja performansa? Da li performans mora da bude lep? Da li performans treba da nas opusti, zabavi i nasmeje? Marina Abramović tvrdi suprotno.

Bizarni umetnički performansi, kontroverzni eksperimenti, esktremne životne i poslovne odluke, konstantna težnja za dostizanjem višeg nivoa svesti i razumevanja života kroz lična iskustva, status slavne ličnosti u Holivudu – neke su od asocijacija koje nastaju na pomen njenog imena.  Posle desetine performansa koji su pomerili granice u umetnosti performansa ali i moderne umetnosti uopšte, ova srpska umetnica dobila je titulu ‘’Kraljice performansa’’.  Njeni nastupi često ne podrazumevaju nikoga osim nje same, njenog tela, za koje često kaže da je njena jedina kuća. Stavljanjem sopstvenog tela u poziciju subjekta ali i medijuma za testiranje fizičke i mentalne izdrživosti, postala je jedna od najuticajnijih performera u istoriji moderne umetnosti.

Marina kaže da događaj ne mora biti vremenski ograničen da bi se zadržala pažnja publike, već da poruku treba sprovesti na jedinstven način, uvek posebno naglašavajući  interakciju sa publikom koja predstavlja suštinu svakog performansa.

RITAM NULA

Performans koji je davne 1974.godine izazvao oprečne komentare i velike kontroverze, prevashodno iz razloga što umetnost performansa tada nije imala svoje velike predstavnike, već je kao novitet bila svakodnevno preispitivana. Ovaj šestočasovni nastup koji na posebno bizaran način uključuje publiku, održan je u studiju Mora u Napulju. Posetioci su imali mogućnost da upotrebe neki od 72 predmeta na Marininom telu svojevoljno postavljenom kao objekat.

U  početku su se ponašali pristojno – koristili su mnoge bezopasne predmete, grlili je i ljubili, ostavljali poruke po njenom telu ili parčetu papira. Međutim, kako je vreme odmicalo, posetioci su počeli da se ponašaju nasilno – da je polivaju vodom, udaraju, seku i seksualno zlostavljaju,  a jedan čovek je uzeo napunjen pištolj i uperio joj u glavu. Srećom, galerista je reagovao na vreme.

Ovaj socijalni eksperiment je pokazao mračnu stranu ljudske prirode – instiktivnu i neobuzdanu, kao i čovekov odnos prema  potpunoj slobodi, kako prema sebi tako i prema drugom biću.

„Jedino važnije od onoga što radite je stanje svesti u kojem to radite. Tada govorimo o performansu’’

KUĆA SA POGLEDOM NA OKEAN

U novembru 2002.godine, Marina je za potrebe performansa živela 12 dana na tri platforme postavljene u jednoj njujorškoj galeriji, kao deo njene instalacije. Pravila su bila jednostavna: nije smela da jede i govori i nije imala nikakvu privatnost. Tri sobe koje su činile tu instalaciju bile su potpuno otvorene, tako da su svakodnevni posetioci imali priliku da je posmatraju dok obavlja svakodnevne aktivnosti – ležanje, sedenje, tuširanje, spavanje itd. koje su trebale da manifestuju jedinstvenost tih mentalnih stanja. Ispod svake platforme stajale su merdevine sa prečkama napravljenim od velikih noževa, oštricama okrenutih prema gore koji su naglašavali umetnikovu odlučnost da izdrži velika mentalna i fizička iskušenja.

’’Nikada ne bih mogla da imam privatni performans u svojoj kući, jer tamo nema publike. Mnogi umetnici nisu ni svesni publike. Za mene je to nemoguće i neshvatljivo. Što je veća publika, utoliko je performans bolji i više energije se oseća u prostoru.’’

UMETNIK JE PRISUTAN

Umetnik je prisutan je jedan od najposećenijih i najpoznatijih Marininih performansa.

Rad je nastao iz uverenja da produženje trajanja performansa  menja našu percepciju o vremenu i podstiče na veće angažovanje pri sticanju tog  iskustva. Marina bi sedela tiho na drvenoj stolici, čekajući posetioca dobrovoljca da sedne nasuprot nje. Ljudi bi se smenjivali – dugo bi je posmatrali oči u oči, u potpunoj tišini, što su duže mogli da izdrže, pokušavajući da prodru do Marininog najdubljeg  stanja svesti,  sto je i bila inicijalna namera njenog performansa – asimilacija. Prelazak iz jedne energije u drugu energiju. Tokom tri meseca sedenja po 8 sati dnevno, imala je različita iskustva sa više od 1500 ljudi, od kojih je većina reagovala veoma emotivno.

‘’Ne volim ponavljanja. Čak i kada mi ponestane mleka u kući pa treba da odem do prodavnice, uvek biram da hodam drugim putevima. Navike su jako loše.’’

MOKA GALA DOGAĐAJ

Gala veče u Muzeju savremene umetnosti u Los Anđelesu, koji je okupio svetsku elitu i najpoznatije osobe iz sveta šou biznisa,  izazvao je mnogo kontroverzi, a neretko su se dešavali i napadi i pretnje na Marinu Abramović, koja je bila kreativni direktor ovog poduhvata. Na večeri su modeli i umetnici učestvovali u performansu tako što su im glave virile iz stolova dok su zvanice večerale, drugi su ležali satima ispod kostura (aludirajući na jedan od Marininih performansa), a treći su ležali goli na stolovima. Ketering je bio sačinjen od kanibalističkih motiva, uključujući i tortu u obliku gole ljudske figure u prirodnoj veličini. Na više mesta u sali stajale su poruke poput ‘’Umetnik ne sme sebe da pretvori u idola’’, uz ostale poznate Marinine izjave. Beli mantili su bili obavezan dres kod za sve prisutne, što simbolički predstavlja poravnanje tj. eliminisanje svesti o društvenom statusu. Veče je bilo upotpunjeno segmentima iz predstave Život i smrt Marine Abramović.

‘’Dobar performans zavisi od konteksta u kojem je postavljen: ’’Ako napravite najukusniji hleb u pekari – vi ste pekar. Ali ako napravite najukusniji hleb u galeriji – vi ste umetnik’’

Ovakav pristup umetnosti performansa ima za posledicu Marininu vodeću ulogu u ovom umetničkom pravcu. Uprkos velikim osporavanju njenog često bizarnog umetničkog izražavanja, svojim upornim radom i velikim idejama uspela je da zavlada umetničkom scenom.

Marina je tokom svog života više puta navela da dobar performans zavisi od konteksta u kojem je postavljen: ’’Ako napravite najukusniji hleb u pekari – vi ste pekar. Ali ako napravite najukusniji hleb u galeriji – vi ste umetnik’’.  Ovo ilustruje gotovo svaki segment kreativne industrije, uključujući i marketing – uz dobre komunikacione kanale, kvalitetna i originalna ideja postaje mainstream.

Umetnički rad Marine Abramović ima višestruki uticaj i na pristup u kreiranju događaja – ističe važnost poruke i autentičnost kanalisanja iste. Svu energiju usmerava na interakciju sa publikom, bez koje ni jedan događaj ne bi imao smisla. Ukazuje na slobodu izražavanja i ohrabruje na autentičan pristup poslu, bez straha za promovisanjem nečeg potpuno novog. I što je najvažnije – ohabruje i inspiriše na konstantnu borbu u ovom surovom poslovnom svetu.

Na jesen ove godine, beogradska publika će imati prilike da prisustvuje Marininoj retrospektivnoj izložbi ‘’Čistač’’, koja će oživeti najpoznatije i najuticanije performanse koji su obeležili njenu karijeru. Kao pitanje se nameće samo jedno: Da li ćemo imati prilike da učimo i od njenih budućih radova? Da, ukoliko preživi svoj novi performans, u kojem će se, kako kaže, zbog umetnosti izložiti struji od milion volti.